Normativni okvir kojim se uređuje radnopravni položaj profesionalnog sportiste u Republici Srbiji uređen je odredbama Zakona o sportu i Zakona o radu.
Zakonom o sportu predviđeno je da profesionalni sportisti moraju imati zaključen ugovor o radu, na osnovu kojeg ova lica stiču status zaposlenog.

Međutim, ovaj ugovor o radu razlikuje se od ugovora o radu koje zaključuju drugi radnici, s obzirom da zapošljavanje u oblasti sporta podrazumeva niz odstupanja od onoga što se smatra „regularnim“ procedurama u drugim oblastima rada:

– poslodavac nije jedno lice koje je vlasnik sredstava rada, niti se „posao“ obavlja u prostorijama poslodavca koja su poznata i prisutna u većini drugih okolnosti obavljanja rada;
– neka ponašanja koja su zabranjena u većini drugih oblasti rada u sportu su dozvoljena. Ova okolnost je opravdana društvenom vrednošću sporta, jer u suprotnom, mnogi sportovi bi bili zabranjeni. Rizici koje takve sportske aktivnosti podrazumevaju, zahtevaju da se obezbedi posebna zaštita zdravlja sportista, koja nadilazi obim „regularne“ zaštite i zdravlja na radu kod poslodavca;
– upravljanje profesionalnim sportom uključuje niz aktera, ne samo poslodavca i zaposlenog, kako nacionalnih tako i međunarodnih, koji regulišu bavljenje sportom. Takođe, tome doprinosi i veliki broj i divergentna priroda sportskih organa upravljanja u različitim sportskim disciplinama koji čine prirodu radnog odnosa sportiste posebnom;
– radno vreme, odmori, odsustva i druga prava i obaveze profesionalnog sportiste određuju se prema sportskoj organizaciji i prilagođavaju režimu sportskih priprema, odnosno takmičenja;
– za razliku od tipičnog ugovora o radu koji može da se zasnuje na određeno i na neodređeno vreme, prema odredbama Zakona o sportu, ugovor o radu sa profesionalnim sportistom može da se zaključi samo na određeno vreme, i to najviše na pet godina. Ono što je važno istaći jeste da ne postoji zabrana, niti poseban uslov da profesionalni sportista ponovo zaključi ugovor o radu sa istom ili drugom sportskom organizacijom.

I pored toga što su instituti radnog prava modifikovani, oni su prisutni u ugovoru o radu profesionalnog sportiste. Zakon o sportu predviđa da profesionalni sportista ima sva prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad. Ovo vredi, kada Zakonom o sportu ili sportskim pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza nije drukčije utvrđeno. U tom smislu, neophodno je izdvojiti da Zakon o sportu predviđa da se ugovorom o radu koji zaključuje profesionalni sportista regulišu osnovni instituti radnog prava poput zarade i drugih primanja koja nemaju karakter zarade, radnog vremena, odmora i odsustava, trajanje ugovora.

Kada je reč o zaradi, pored zarade, profesionalni sportista ostvaruje i pravo na primanja koja nemaju karakter zarade:

– novčane i druge nagrade za postignute sportske rezultate;
– naknadu troškova smeštaja, ishrane i putovanja za vreme sportskih priprema i sportskih takmičenja;
– novčanu i drugu naknadu na ime zaključenja ugovora;
– naknadu za korišćenje lika sportiste i druga slična primanja.

Neretko, značajan deo novca se sportisti isplaćuje neposredno pre samog zaključenja ugovora, u formi naknade za zaključenje ugovora, a visina zarade koju dobija za angažovanje po osnovu ugovora o radu bude niža. Insistiranje na ovoj vrsti naknade od strane sportista je opravdano, ukoliko se uzme u obzir da sportisti u najvećem broju slučajeva značajno ranije okončavaju karijeru u odnosu na većinu drugih profesija gde je aktivnost na polju rada duža. Međutim, s obzirom da naknada na ime zaključenja ugovora nije u vezi sa radnim angažovanjem sportiste, njegovim stupanjem na rad ili utrošenim vremenom na radu, ona nije radnopravna kategorija i na nju se ne primenjuje Zakon o radu.