Lekarska greška

Lekarska greška, kao centralni pojam medicinskog prava, predstavlja postupanje lekara protivno pravilima medicinske struke ili nepoštovanje pravila koja čine medicinski standard. Specifičnost profesije, koja u osnovi ima zaštitu zdravlja i života ljudi, utiče na to da lekarske greške imaju veću težinu od grešaka koje se mogu javiti u drugim profesijama.

Naš Zakon o zdravstvenoj zaštiti koristi termin stručna greška. Pod stručnom greškom podrazumeva se nesavesno obavljanje zdravstvene delatnosti u vidu zanemarivanja profesionalnih dužnosti u pružanju zdravstvene zaštite, nepažnje ili propuštanja, odnosno nepridržavanja utvrđenih pravila struke i profesionalnih veština u pružanju zdravstvene zaštite, koje dovodi do povrede, oštećenja, pogoršanja zdravlja ili gubitka delova tela pacijenta.
Odgovornost za stručnu grešku utvrđuje se u disciplinskom postupku pred nadležnim organom komore, u postupku redovne i vanredne provere kvaliteta stručnog rada, odnosno u drugim postupcima utvrđenim zakonom.

Lekar može da odgovara na četiri načina:

1. prekršajno;
2. disciplinski;
3. krivično;
po osnovu građanskopravne odgovornosti.
Sva četiri postupka mogu istovremeno da se vode jer se navedene odgovornosti međusobno ne isključuju.

Naknada štete

Najčešće se pacijenti odlučuju za podnošenje tužbe za naknadu štete. Sudska praksa zauzima stav da građanskopravna odgovornost za naknadu materijalne i/ili nematerijalne štete zbog lekarske greške postoji ako se steknu određeni uslovi i to:

– postojanje lekarske greške;
– postojanje štete;
– uzročna veza između učinjene lekarske greške i nastale štete;
– odgovornost lekara za učinjenu grešku.

Teret dokazivanja lekarske greške je na pacijentu, odnosno na onome ko tvrdi da je zbog lekarske greške došlo do navedene štete.
Zakon o pravima pacijenata propisuje da pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, u ostvarivanju zdravstvene zaštite pretrpi štetu na svom telu, ili se stručnom greškom prouzrokuje pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Pravo na naknadu štete ne može se unapred isključiti ili ograničiti.
Naknada štete moguća je i u situaciji kada se pacijentu saopšte ili dostave pogrešni, odnosno rezultati drugog pacijenta, zbog čega je on potencijalno pretrpeo određeni strah, a takođe imao i eventualne materijalne troškove (npr. za dodatne analize), a koje ne bi imao da do navedene greške nije došlo.

Lekar može odgovarati i kada ne pribavi pristanak pacijenta na medicinsku intervenciju ili ne obavesti pacijenta o suštini, smislu i cilju planirane medicinske mere. Za razliku od situacije kada postoji greška u lečenju, kod nedostatka saglasnosti i obaveštenja teret dokazivanja je na lekaru, odnosno lekar je dužan da dokaže da je pacijentu dao potrebno obaveštenje i da je od njega pribavio potrebnu saglasnost.

Odgovornost za štetu i obaveza njene naknade utvrđuje se i u slučaju povrede čuvanja profesionalne tajne, iz čega mogu proisteći i povrede prava ličnosti i ugleda pacijenta.
Zdravstvena ustanova može odgovarati za nepravilan rad lekara i drugih zdravstvenih radnika. Pacijenti se često opredeljuju za tužbu protiv zdravstvene ustanove zbog toga što smatraju da će postupak naplate biti jednostavniji jer je reč o pravnom licu.

Sudski postupak ili rešavanje spora mirnim putem

Sporovi iz oblasti medicinskog prava sve češći su u praksi. Zbog svoje složenosti, ovi sporovi zahtevaju iskustvo i dobro poznavanje materije medicinskog prava, a punomoćnici imaju značaju ulogu u toku samog postupka kada je potrebno sudu na pravilan način izložiti činjenično stanje. Posebno treba imati u vidu da sudije nisu posebno specijalizovane za ovu pravnu oblast i da se često u potpunosti oslanjanju na mišljenje sudskog veštaka. Zbog toga je bitno da punomoćnik ima odgovarajuće znanje kako bi na adekvatan način mogao da se izjasni i eventualno prigovori nalazu i mišljenju veštaka.