Transport i osiguranje

Transportno osiguranje spada među najsloženije grane iz oblasti osiguranja. Njegova funkcija je tripartitna, kao i kod drugih vidova osiguranja i sastoji se od zaštitne funkcije, ekonomske funkcije i socijalne – društvene funkcije. U ovu granu osiguranja spadaju najčešća tri tipa osiguranja a to su osiguranje prevoznih sredstava, osiguranje robe za kombi prevoz, ili kamionski transport, osiguranje od odgovornosti vozara.

Osiguranje robe u transportu, ili kargo osiguranje podrazumeva osiguranje robe koja je za vreme transporta izložena rizicima. Rizici u ovoj oblasti mogu biti raznovrsni, poput generalnog osiguranja robe i dobara koji se prevoze, pa sve do rizika zakašnjenja isporuke robe, neadekvatnog pakovanja i ostalih rizika koji se pojave u pogledu prevoza robe i stvari.

Osiguranje prevoznih sredstava – kasko osiguranje podrazumeva osiguranje prevoznih sredstava, kamiona, brodova, aviona i drugih prevoznih sredstava od opasnosti kojima su izloženi za vreme transporta. Rizici u ovoj oblasti mogu biti poput saobraćajnih nezgoda, požara, šteta koja nastanu od spoljnih faktora, prirodne katastrofe i ostalih rizika koji se pojavljuju u pogledu prevoznih sredstava.

Osiguranje od odgovornosti vozara podrazumeva osiguranje odgovornosti vozara za štetu koja nastane prilikom transporta i pored dužne pažnje. Predmetno osiguranje se može ugovoriti kako za domaći transport tako i za osiguranje odgovornosti vozara za međunarodni transport.

Transportno osiguranje pokriva veliki broj rizika koji se mogu podeliti u osnovne rizike, dopunske rizike, specijalne rizike i ratne i političke rizike. Detaljnu analizu svih rizika nećemo ovog puta obrađivati već ćemo izdvojiti neke zanimljive rizike iz kategorije specijalnih rizika. U praksi ovaj termin specijalnih rizika se još naziva i „svi rizici“ odnosno „all risks“ i tu spadaju svi oni rizici kod kojih uzrok nastanka štete nije neki spoljni nepredviđen događaj, već je uzrok štete u samoj osiguranoj stvari. Imamo primera u praksi osiguranja u slučaju prevoza robe u konzervama, gde može doći do „blowing“ ili naduvavanja konzervi ili imate rizik od samozapaljenja „spontaneous combustation“, sve su ovo specifični rizici i suštinski mogu zavisiti od slučaja do slučaja ali već je praksa poput navedenih izgradila moguće specijalne rizike i oni se najčešće pojavljuju u transportnom osiguranju.

Transportno osiguranje kao i drugi vidovi osiguranja zbog ubrzanog razvoja privrede i pojavljivanja nove tehnologije postaje složenije i čini značajnu poslovnu odluku svakog osiguranika, te je vrlo bitno da polisa osiguranja zadovolji naš osigurani interes kako bismo prilikom nastanka štete mogli da aktiviramo i naplatimo premiju osiguranja, s toga je bitno da već prilikom ugovaranja osiguranja detaljno budete upoznati šta vam je osigurano i u kojim slučajevima.

Autor: Marko Petković

Intelektualna svojina na sloganima

U današnje vreme, kada se u marketinške kampanje ulažu značajna finansijska sredstva, postavlja se pitanje intelektualne svojine na sloganima. Da li se slogani mogu registrovati kao žigovi, ili se pak slogani mogu smatrati samostalnim autorskim delima?
Odgovor na navedeno pitanje nije jednoznačan i ovo pitanje je i u praksi još uvek otvoreno.

Brojni podnosioci trude se da svoje slogane registruju kao žigove. Prednosti su brojne, a najznačajnija je ta što uz redovno produžavanje i korišćenje, žig može imati neograničeno trajanje, što nije slučaj sa autorskim pravom.

Međutim, nije neuobičajena situacija da nadležni organ za registraciju žigova odbije da registruje slogan kao žig, navodeći da takve prijave nemaju neophodnu distinkivnost za razlikovanje roba i usluga u prometu, zbog čega podnosilac prijave ne može na istoj steći isključivo pravo.

Takođe, pojedni nadležni organi ističu da će prosečan potrošač slogane percipirati isključivo kao marketinške poruke, a ne kao žig koji će povezati sa određenim proizvođačem/pružaocem usluga, odnosno proizvodom i uslugama. Tako su odbijene prijave žigova SLATKO A LAKO (podnosilac Jaffa doo Crvenka), KVALITET GARANTUJEMO CENA JE STVAR DOGOVORA (podnosilac TIHOS), VREME JE ZA NIŽE CENE (podnosilac Mercator-S doo).

Sa druge strane, imamo još brojne primere gde su nadležni organi ipak registrovali slogane kao žigove, dajući njihovim nosiocicima isključivo pravo. Primeri takvih žigova jesu žigovi ZAJEDNO JE UKUSNIJE (nosilac prava The Coca-Cola Company), VREME JE ZA LJUBAV, JEDAN JE SMOKI (nosilac prava Štark), TRADICIJA NIJE U NAMA, TRADICIJA JE U ZEMLJI (nosilac prava Temet d.o.o. Lozovik), KNJAZ NIJE VODA, TO JE NAŠ PONOS (nosilac prava Knjaz Miloš), SNAGA JE U VAMA (nosilac prava Apatinska pivara), HVALA TI ŠTO POSTOJIŠ (Jaffa doo Crvenka).

Kada je u pitanju autorsko pravo, vrlo česti se smatra da je izražajna forma slogana, koji sadrže reklamne poruke, suviše kratka da bi se moglo konstituisati autorsko delo. Međutim, sasvim sigurno se autorsko pravo može konstituisati na složenom vizuelnom rešenju reklamnog dela u kojem je slogan samo jedan element. Takvo složeno delo moglo bi uživati autorskopravnu zaštitu celine kreativnog rešenja, ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi da se radi o originalnoj duhovnoj tvorevini autora, izraženoj u određenoj formi.

Imajući u vidu navedeno, kao nužna, nameće se potreba za ujednačavanjem prakse u pogledu mogućnosti registracije slogana kao žigova i definisanjem uslova pod kojima se slogani mogu registrovati kao žigovi, kako odlučivanje o registraciji ne bi bilo podložno diskrecionoj oceni svakog ispitivača u nadležnom organu registracije, već bi odlučivanje bilo utemeljeno na jasno definisanim kriterijumima.

Bojana Veselinović

POSTUPAK PRED KOŠARKAŠKIM TRIBUNALOM (BAT)

Postupak pred Košarkaškim Arbitražnim Tribunalom je uređen BAT pravilima arbitraže i ono što ga u najkraćem izdvaja od ostalih sudskih postupaka jesu pravila o jednom izabranom arbitru, rešavanje sporova po principu ex aequo et bono, izostanak saslušanja stranaka, ograničen broj podnesaka tokom postupka, kraći rokovi i druga pravila čiji je neposredni cilj skraćivanje i brže i efikasnije rešavanje sporova.

Jedno od najbitnijih pitanja vezano za postupak pred Košarkaškim Arbitražnim Tribunalom jeste koja se pravila primenjuju tokom samog postupka. Predviđena je primena Arbitražnih pravila BAT-a, a za ostala pitanja koja nisu regulisana ovim pravilima shodno će se primeniti odredbe 12. Poglavlja Švajcarskog federalnog zakona o međunarodnom privatnom pravu, nezavisno od prebivališta ili boravišta stranaka u sporu.

Početak postupka

Inicijalni akt kojim se otpočinje sam postupak je ZAHTEV ZA ARBITRAŽU uz koji se plaća nepovratna taksa, u skladu sa tabelom koja se nalazi na sajtu Međunarodne košarkaške federacije (FIBA), a čije neizmirivanje dovodi do procesne posledice u vidu povlačenja zahteva za arbitražu.

Popunjeni zahtev sa uplaćenom taksom prima Sekretarijat BAT-a koji proverava urednost i pravilnost samog zahteva, i isti, pod uslovom da je uredan, prosleđuje Predsedniku BAT-a . Predsednik BAT-a ima dužnost da proveri dve stavke prilikom prijema zahteva za arbitražu: 1) postojanje BAT arbitražne klauzule ugovora iz koja predstavlja i osnov postupanja tribunala 2) odgovarajući predmet arbitraže u skladu sa BAT arbitražnim pravilima odnosno arbitrabilnost spora.

ZAHTEV ZA ARBITRAŽU mora sadržati sledeće:

1. imena stranaka
2. adrese stranaka
3. telefon
4. email adrese obe stranke ili njihovih zastupnika
5. iznošenje činjeničnog stanja i pravnih odredaba
6. zahtev podnosioca za rešavanjem spora
7. kopija ugovora koji sadrži BAT arbitražnu klauzulu
8. svi dokazi u pisanoj formi na koje će se pozivati podnosilac
9. svaki zahtev za saslušanje ili ispitivanje svedoka

ODGOVOR NA ZAHTEV ZA ARBITRAŽU sadrži sledeće elemente:

1. imena stranke
2. adrese stranke
3. svi protiv-tužbeni zahtevi
4. prigovor o nenadležnosti
5. svi pisani dokazi
6. izjavu o svim činjenicama i pravnim argumentima
7. svi zahtevi o zahtevanju saslušanja i ispitivanju svedoka

Napomena: Prigovor o nenadležnosti se može najkasnije istaći u odgovoru na zahtev za arbitražu.

Nakon podnošenja zahteva za arbitražu i odgovora suprotne strane na podneti zahtev dalji tok postupka vodi arbitar tribunala. On određuje tok postupka i usmerava njegov dalji tok svojim radnjama.

Praksa je da se sporovi uglavnom rešavaju posle prva dva pismena a ukoliko priroda spora zahteva dodatne radnje, arbitar ima ovlašćenje da odredi sprovođenje dodatne neophodne radnje radi rešavanja spora.

Arbitri imaju mogućnost predlaganja mirenja odnosno poravnanja među strankama. Poravnanje mogu predložiti i same stranke te je tada uloga arbitra pomaganje i usmeravanje ka tom cilju, zadržavajući nezavisnost i nepristrasnost koja je dužnost arbitra tokom trajanja celog postupka pred tribunalom.

Ukoliko se ne postigne poravnanje, a stranke su istakle sve činjenice i pravne argumente, i ukoliko su sva pitanja dovoljno razjašnjena, arbitar poziva stranke da podnesu izveštaj o troškovima postupka.

Važno pitanje koje se postavlja jeste po kojem pravu arbitar odlučuje ? Koje pravo je merodavno u rešavanju sporova pred arbitražnim tribunalom? Najčešće arbitri odlučuju po principu ex aequo et bono odnosno po principu pravičnosti, osim u slučajevima kada su stranke striktno ugovorile merodavno pravo.

Arbitri posle sprovedenog postupka donosi pisanu odluku koja može biti sa obrazloženjem ili bez obrazloženja, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora. (ukoliko vrednost ne prelazi iznos od 100.000 evra odluka se donosi bez obrazloženja). O donošenju odluke stranke obaveštava sekretar BAT-a. Odluke arbitražnog tribunala su konačne i izvršne i imaju status res iudicata odnosno status presuđene stvari.

Vasilije Guculj

STRUČNO OSPOSOBLJAVANJE I USAVRŠAVANJE ZAPOSLENIH KOD POSLODAVCA – NE SAMO PRAVO, VEĆ I OBAVEZA ZAPOSLENIH

Moderne tehnologije i razvoj društva dovode do stalnih potreba poslodavaca da unapređuju svoj rad kako bi održali svoje poslovanje i konkurentnost. Kao posledica se prirodno nameće potreba za stalnim ulaganjem u znanja i veštine zaposlenih. Zakon o radu ne uređuje ovaj važan segment detaljno, već se daje autonomija poslodavcu da svojim opštim aktom bliže uredi ovo pitanje, kao i da sam izvrši procenu kada postoji potreba, na koji način će organizovati osposobljavanje i usavršavanje, vreme koje je potrebno i koji zaposleni će pohađati dodatne edukacije.

Obezbeđivanje usavršavanja i stručnog osposobljavanja zaposlenih je dužnost svakog poslodavca kada to zahtevaju potrebe procesa rada, kada se uvodi novi sistem rada ili menja organizacija rada. Za zaposlenog nije samo pravo, već i dužnost da se u toku svog rada usavršava kako bi mogao da odgovori radnim zadacima.

U slučaju odbijanja zaposleni neće imati sva potrebna znanja i sposobnosti da radi na svom radnom mestu niti će moći da odgovori radnim zadacima, što može rezultirati otkazom ugovora o radu od strane poslodavca.

Sa druge strane, ukoliko zaposleni sam pokrene inicijativu za pohađanjem neke obuke ili kursa, poslodavac nije u obavezi da udovolji svakom zahtevu, već će sam proceniti da li postoji potreba za tim. Pri izboru zaposlenih koji će pohađati dodatne obuke i kurseve, poslodavac mora voditi računa da ne diskriminiše zaposlene.

Zakon izričito predviđa zabranu diskriminacije u odnosu na obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje.

Edukacije, seminari, kursevi mogu se organizovati van radnog vremena zaposlenog.

Iako će zaposleni imati benefite od usavršavanja i dodatnog osposobljavanja, ipak slobodno vreme zaposlenog se ograničava ukoliko van radnog vremena mora da pohađa dodatne obuke.

Vreme koje se provede van radnog vremena zaposlenog, radi osposobljavanja i stručnog usavršavanja, ne može se smatrati prekovremenim radom, niti može predstavljati osnov za isplatu uvećane zarade.

Prekovremeni rad podrazumeva rad duži od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran.

Pohađanje obuke i dodatno usavršavanje ne podrazumeva ovu vrstu rada, čak i kada se obavlja van radnog vremena.
Iako osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih sprovodi poslodavac zarad svojih potreba i boljeg poslovanja, zaposlenom ostaju sva stečena znanja i veštine, kao i sertifikati i licence.

Autor: Milana Milojević

INTERES KOD OSIGURANJA

Osigurani interes i njegovo postojanje je uslov bez kog ne može postojati ugovor o osiguranju. Osigurani interes se upravo ispoljava u slučaju nastanka osiguranog slučaja odnosno nastanka monetarnog gubitka u slučaju oštećenja, gubitka ili drugih vidova štete na osiguranom dobru. Kada nastane osigurani slučaj osiguranik trpi određene monetarne gubitke i tu se ogleda njegov interes da zaključi ugovor o osiguranju.

U pravnoj teoriji su podeljena mišljenja da li je osigurani interes isključivo ekonomski pojam ili postoji i van monetarnih gubitaka? Primer koji francuski teoretičari navode jeste osiguranje imovine gde se ispoljava čisto imovinski interes, monetarno merljiv dok kod ugovor o osiguranju u korist trećeg se ispoljava afekcioni interes, odnosno moralni interes da korisnik osiguranja ostvari prava iz ugovora.

Interes se može najlakše prikazati u osiguranju imovine, na primer osiguranje domaćinstva koje mnoge osiguravajuće kuće nude upravo se sastoji od interesa osiguranika koji je vlasnik nepokretnosti da nadoknadi monetarni gubitak usled provale, poplave, požara i ostalih osiguranih slučajeva. Nedopušteno bi bilo na primer da osigurate kuću svog komšije, jer bi taj slučaj predstavljao nedopušteni interes, moralni hazard. Upravo u tom slučaju vi biste imali interes da oštetite kuću svog komšije kako bi vam bila isplaćena premija koja ne bi imala odštetni karakter već bi na njoj zaradili, što je u suprotnošću sa pravnom prirodom ugovora o osiguranju.

Interesi koji se mogu štiti ugovorom o osiguranju su različiti. Postoje interesi vlasnika osiguranih stvari, interesi pružaoca usluga, interesi poverilaca kao što su na primer banke prilikom davanja stambenih kredita i ostale vrste interesa koje pravni sistem dozvoljava. Nedozvoljeni interesi bi bili na primer interesi koji nisu vezani za obeštećenje osiguranika, već se sastoje u nameri zarađivanja, te bi u tom slučaju ugovori o osiguranju predstavljali i jedan vid igara na sreću, što pravni sistem nedozvoljava.
Interes kod ugovora o osiguranju predstavlja neizostavan element ugovaranja i bez njega ugovor o osiguranju ne može ni nastati.

Autor: Marko Petković

PRAVILNIK O OBRASCIMA U SISTEMU ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

Poslodavac ne mora da zna šifru bolesti zaposlenog

Ministarstvo zdravlja donelo je Pravilnik o obrascima u sistemu zdravstvene zaštite („Sl. glasnik RS“, br. 31/2021), koji je počeo sa primenom u aprilu ove godine. Prema ovom pravilniku, poslodavac više ne mora da zna zbog koje bolesti je zaposleni na bolovanju, odnosno obrazac o privremenoj sprečenosti za rad ne treba da sadrži šifru bolesti.

Razlog za donošenje ovakvog pravilnika je obezbeđivanje veće zaštite podataka o ličnosti jer podaci o šifri bolesti zaposlenog predstavljaju preveliko zadiranje u privatnost građana. Imajući u vidu da je šifarnik bolesti javno dostupan, poslodavac veoma lako može dobiti informacije o vrsti bolesti zaposlenog, koje su poverljive prirode. Uostalom, te informacije poslodavcu nisu ni potrebne jer je dovoljno da bude obavešten o postojanju privremene sprečenosti kao i o periodu u kom će zaposleni biti odsutan sa posla.

Osnovni cilj novog pravilnika jeste da obezbedi da u komunikaciji između zaposlenog, poslodavca i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), poverljive informacije ne dolaze do lica kojima nisu neophodne. Tako bi u izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad trebalo da se upisuju uopšteniji razlozi odsustva, bez navođenja tačne šifre bolesti, koja je do sada bila njegov obavezni elemenat.

Sadržinu novog obrasca, između ostalog, treba da čine podaci o danima privremene sprečenosti za rad (prvi i poslednji dan, kao i ukupan broj radnih dana privremene sprečenosti). Kada je reč o samom uzroku sprečenosti, pravilnik predviđa sledeće kategorije: bolest, mera obavezne izolacije, pratilac, bolest ili komplikacije u vezi sa održavanjem trudnoće, davalac organa, ćelija i tkiva, povreda na radu, povreda van rada, profesionalna bolest, nega deteta do tri godine, nega deteta preko tri godine, nega drugog obolelog člana, nega deteta do 18 godina i porodiljsko odsustvo. Obrazac takođe treba da sadrži podatke o tome da li je bolest ili povredu prouzrokovalo treće lice i da li je u pitanju recidiv.

Iako je ovaj pravilnik stupio na snagu, zbog neusaglašenosti propisa dešava se da RFZO ne uvaži izveštaj o sprečenosti za rad ako ne sadrži šifru bolesti. Jedno od potencijalnih rešenja za prevazilaženje ove neusklađenosti bilo bi uspostavljanje direktne komunikacije između doma zdravlja i RFZO, bez upoznavanja poslodavca sa poverljivim podacima.

Međutim, postoje slučajevi kada je zaposleni dužan da kaže poslodavcu od čega boluje. To su situacije kada bi određeno zdravstveno stanje zaposlenog moglo da predstavlja opasnost za zdravlje drugih lica, te je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o svemu što bi moglo da utiče na bezbednost i zdravlje ostalih zaposlenih.

Iz dosadašnje prakse izvodi se zaključak da je potrebno usklađivanje propisa iz oblasti zdravstvene zaštite kao i propisa o zaštiti podataka o ličnosti kako bi novi pravilnik počeo da se primenjuje bez stvaranja komplikacija i dodatnih obaveza, kako za zaposlenog i poslodavca tako i za ceo sistem zdravstvene zaštite.