Ukoliko vas interesuje kako zakoni Srbije regulišu pitanja kao što su eutanazija, surogat majčinstvo, veštačka oplodnja I transplantacija organa, nalazite se na pravom mestu.

U ovom članku, osvrnućemo se na značaj medicinske etike u pravu I na to kako domaći propisi regulišu neke od najpopularnijih etičkih dilema.

1. Medicinska etika: čime se bavi I zašto je neodvojiva od prava?

Medicinska etika se bavi moralnim i etičkim pitanjima iz oblasti medicine i zdravstvene nege.
Ova disciplina istražuje moralne dileme i vrednosti koje se javljaju u odnosima između medicinskih profesionalaca, pacijenata, porodica i društva u celini.
Ono što je važno napomenuti u vezi medicinske etike, jeste da je ova grana etike neodvojiva od prava iz više razloga.

Na prvom mestu, obe oblasti imaju za cilj zaštitu prava pacijenata – jedna iz ugla morala, a druga iz ugla zakonodavnih okvira.

Zatim, etičke smernice i pravni standardi često se prepliću i dopunjuju. Na primer, princip medicinske etike kao što je pravo pacijenata na informisani pristanak predstavlja zakonom regulisan princip.

Konačno, mnoštvo bioetičkih pitanja kao što su genetska manipulacija, eksperimentalna istraživanja i posthumna reprodukcija zahtevaju regulativu koja se temelji na etičkim normama, ali takođe mora biti podržana pravnim mehanizmima.
U nastavku članka, detaljno ćemo istražiti ključne principe medicinske etike, istaknuti neka od najčešćih etičkih pitanja koja se javljaju u medicinskoj praksi i istražiti kako se ova pitanja prepliću sa pravnim aspektima.

2. Principi medicinske etike

Principi medicinske etike su osnovne moralni smernice kojim se rukovode medicinski radnici pri donošenju etičkih odluka u okviru medicinske prakse.

Evo par reči o nekoliko principa medicinske etike:

1. Princip poštovanja autonomije i prava pacijenata

Ovaj princip, poznat još kao pravo pacijenta na samoodređenje, naglašava poštovanje autonomije pacijenata.
To znači da pacijenti imaju pravo da donose informisane odluke o svom lečenju i zdravstvenoj zaštiti.

Takođe, ovaj princip uključuje i:

• pacijentovo pravo na pristanak
• pacijentovo pravo da odbije određeni zdravstveni tretman
• pacijentovo pravo na privatnost informacija koje deli sa medicinskim radnicima.
• obavezu medicinskih radnika da poštuju dostojanstvo pacijenta, tako što će svakog pacijenta tretirati humano I s poštovanjem, bez diskriminacije ili ponižavajućeg postupanja.

2. Princip savesnosti

Ovaj princip, poznat I kao princip neškodljivosti, zahteva da medicinski profesionalci izbegavaju nanositi štetu pacijentima tj. da urade sve što je u njihovoj moći da smanje rizike i negativne posledice lečenja.
Primum non nocere, što znači „pre svega, ne naneti štetu“, često se smatra osnovom ovog principa.

3. Princip jednakosti

Ovaj se princip fokusira na jednakost, fer distribuciju resursa i pravičnost u pristupu zdravstvenoj nezi.
To znači da svi pacijenti trebaju biti tretirani sa jednakom pažnjom i da moraju imati iste mogućnosti lečenja, bez obzira na njihova lična svojstva.

4. Princip staranja o ugledu I dostojanstvu profesije

Princip staranja o ugledu i dostojanstvu profesije u medicinskoj etici odnosi se na odgovornost medicinskih profesionalaca da se ponašaju na način koji čuva integritet, poverenje i ugled medicinske profesije.

To znači da medicinski radnici u Srbiji moraju:

• Poštovati Kodeks medicinske etike Lekarske komore Srbije
• Štititi privatnost I poverljive informacije pacijenata
• Biti transparentni sa pacijentima kada je reč o njihovom zdravstvenom stanju, opcijama lečenja I mogućim rizicima
• Biti empatični I obazrivi u odnosu sa pacijentima

Ukoliko ste pročitali naš tekst o pravima pacijenata, primetićete da su sva do sada navedena pitanja etike takođe pravno regulisana u Srbiji.
A sada, prelazimo na najčešće etičke dileme I njihovu pravnu regulativu u RS.

3. Etičke dileme: Na intersekciji medicinske etike I prava

1.Medicinska istraživanja

Medicinska istraživanja dovode do mnoštva pitanja poput pristanka učesnika, zaštite privatnosti i pravične upotrebe rezultata
Kada je reč o pristanku učesnika medicinskih istraživanja, isti moraju biti u potpunosti informisani o ciljevima istraživanja, procedurama, koristima I rizicima pre nego što daju svoj pristanak za učešće.
Drugim rečima, pristanak učesnika mora biti informisan I dobrovoljan, I ništa manje važno – moraju da znaju da se mogu povući iz istraživanja u bilo kojem trenutku, bez ikakvih posledica.
Osim toga, učesnici medicinskih istraživanja moraju biti informisani o načinu prikupljanja njihovih osetljivih informacija. Iste informacije moraju biti čuvane u poverljivosti, na način koji štiti identitet I privatnost učesnika.
Konačno, rezultati istraživanja ne smeju da dovedu do eksploatacije ili nepravedne distribucije koristi – što se, nažalost, neretko dešava u zemljama trećeg sveta.

2. Genetska testiranja

Genetska testiranja omogućavaju duboko razumevanje genetskih predispozicija, ali istovremeno postavljaju pitanja privatnosti i upotrebe genetskih informacija.
Zakon o prevenciji I dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija I retkih bolesti sadrži jasne smernice za prikupljanje, čuvanje i deljenje genetskih podataka, štiteći prava pojedinaca i regulišući pristup ovim osetljivim informacijama.

Pa tako, pacijentovi poverljivi podaci o ličnosti uživaju posebnu zaštitu, kada su prikupljeni u svrhe genetičkog testiranja. To uključuje I biološke uzorke pacijenta.
Takođe, u Srbiji je zabranjeno prikupljanje genetičkih podataka radi selekcije pola deteta pre začeća ili u toku trudnoće, kao I radi sticanja imovinske ili bilo koje druge koristi.
Ukoliko genetičko ispitivanja rezultira netačnom dijagnozom, greškom lekara u tumačenju rezultata, ili dovede do komplikacija, imate pravo na pravičnu naknadu štete.

3. Transplantacija organa

Transplantacija organa pokreće etičke dileme koje se tiču pravedne alokacije resursa, pristanka davalaca i primalaca, kao i postupanja u slučaju nedostatka donora.
Jedan od razloga zašto među narodom vlada strah na pomen ove teme jeste upravo činjenica da, kako u svetu tako I u Srbiji, postoji deficit donora organa u odnosu na potražnju.
To znači da, kada se pojavi transplantacioni organ, doktori moraju doneti odluku o tome ko će ga dobiti.

U donošenju te odluke, doktori bi se trebali voditi isključivo kriterijumima kao što su hitnost stanja pacijenta, šanse za uspešnu transplantaciju I dugoročni rezultati.
Međutim, kako su i doktori ljudi, postoji strah da će im se u momentu donošenja odluke javiti subjektivnost I dileme oko toga ko zaslužuje priliku da mu život bude spasen.

Da li će to biti neko sa višim društvenim statusom? Ili možda neko ko ima više novca da potplati lekare?

U svakom slučaju, Zakon o presađivanju ljudskih organa RS nedvosmisleno propisuje da darivanje ljudskih organa mora biti dobrovoljno I bez finansijske naknade, što bi trebalo da otkloni veći dio sumnji vezanih za transplantaciju organa.

4. Eutanazija

Eutanazija je jedna od najkontroverznijih tema u medicini, sa dubokim moralnim i pravnim implikacijama.

Kod eutanazije, postavlja se niz pitanja:

• Da li pacijent ima pravo da odluči o okončanju svog života?
• Da li ovo pravo ima primat nad principom savesnosti?
• Da li eutanazija radi oslobađanja pacijenta od patnje predstavlja čin dobrote ili potencijalno nanosi štetu?
• Da li lekari koji izvršavaju eutanaziju mogu krivično odgovarati?
• Da li bi odobravanje eutanazije za određene grupe pacijenata, kao npr. za osobe sa mentalnim poremećajima ili starije osobe, moglo dovesti do diskriminacije?

Bilo kako bilo, u Srbiji eutanazija predstavlja krivično delo za koje je predviđena kazna od 6 meseci do 6 godina zatvora – I malo je verovatno da će u našem zakonodavstvu ikada biti prepoznata kao pravo na dostojanstvenu smrt.

Štaviše, ovde su pravo I medicinska struka poprilično usaglašeni, te su članovi Lekarske komore I Srpskog lekarskog društva još pre nekoliko godina izrazili stav da je eutanazija neetična I da se sa istom nikada nećete saglasiti.

5. Abortus

Dok se širom sveta etički stavovi I pravni okviri razlikuju po ovom pitanju, iz društvenih, kulturnih I religijskih razloga, srpsko zakonodavstvo ne ostavlja prostora za dvoumljenje.
U Srbiji je abortus legalan i ova se intervencija radi do desete nedelje trudnoće.
Izuzetno, prekid trudnoće se može izvršiti i kasnije, a na osnovu medicinskih indikacija koje upućuju da se na drugi način ne može spasiti život trudne žene ili otkloniti teško narušavanje njenog zdravlja.
Takože, kasniji abortus je dozvoljen i kada postoje indikacije da će se dete roditi sa teškim nedostacima ili kada je do začeća došlo izvršenjem krivičnog dela kao što je silovanje.

6. Veštačka oplodnja

Vještačka oplodnja otvara kompleksna etička i pravna pitanja koja se tiču nasleđivanja, roditeljstva, dostojanstva preminulih osoba i prava djece koja se rađaju iz takvih procedura.
Naročite dileme javljaju se kod posthumne reprodukcije, kao npr. da li je moralno opravdano koristiti biološki materijal osobe nakon njene ili njegove smrti, a kako bi se omogućila trudnoća i rađanje.
Takođe, postavlja se pitanje pristanka tj. pitanje da li bi osoba trebala unapred dati pristanak na takve postupke.

U Srbiji, ovo pitanje reguliše Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, I to na način da predviđa da je za posthumno korištenje genetskog materijala potrebna saglanost oba partnera.
Međutim, čini se da je ovaj zakon poprilično nedorečen I otvara mogućnosti za različito tumačenje, jer je u žižu javnosti nedavno isplivao jedan problematičan slučaj koji se tiče posthumne upotrebe zamrznutih embriona.
Ostaje nam da vidimo da li će ovaj slučaj I njemu slični otvoriti nove debate na ovu temu, kao I dovesti do potencijalnih izmena relevantnih propisa.

7. Surogat majčinstvo

Surogat majčinstvo dovodi u pitanje granicu između prava na roditeljstvo i etičkog postupanja prema ženama koje pružaju ovu uslugu.

Sa jedne strane, mnogi se protive legalizaciji surogat majčinstva jer smatraju da predstavlja komercijalizaciju ljudskog tela, s obzirom da se surogat žena plaća da nosi I rađa dete za druge.
Osim toga, surogat majke se mogu naći u ranjivoj poziciji, pogotovo ako postoji neravnoteža moći ili finansijska podređenost surogat majke u odnosu na potencijalne roditelje.
Svakako je važno pomenuti I pitanja koja se tiču prava dece začete na ovaj način. Kakav će odnos ova deca imati prema surogat majci I kako će se izgraditi svoj identitet su samo neka od tih pitanja.

Konačno, ništa manje nije važno sledeće pitanje koje je ovih dana naročito aktuelno:

Šta se dešava ukoliko se za vreme trudnoće surogat majke ispostavi da nosi dete sa teškim mentalnim ili fizičkim poremećajem, a potencijalni roditelji ne žele takvo dete?

Da li potencijalni roditelji mogu da zahtevaju okončanje života tog deteta, čak I ukoliko surogat majka ne želi da pristane na takvu opciju?

U svakom slučaju, iako je bilo reči da će surogat majčinstvo biti dozvoljeno u Srbiji, to I dalje nije slučaj – što je razumljivo, imajući u vidu sve gore navedene I mnoge druge etičke I pravne implikacije ovakve odluke.

4. Budućnost medicinske etike

Ono što je sigurno jeste da će se s pojavom novih medicinskih tehnologija javljati I novi izazovi – kako etički, tako I pravni.
Upotreba veštačke inteligencije, bioinženjering, kao I biotehnologija u zdravlju će zasigurno zahtevati izmene u regulative I etičkim smernicima, a kako bi se osiguralo njihovo odgovorno korišćenje uz poštovanje autonomije pacijenata.

Osim toga, sa sve češćom upotrebom elektronskih zdravstvenih kartona I rastom telemedicine, privatnost I sigurnost medicinskih podataka moraće biti bolje uređena sa pravne strane.
Konačno, neka pitanja će verovatno predstavljati večne dileme, uključujući eutanaziju I surogat majčinstvo, s obzirom na njihovu kompleksnost I zavisnost od vrednosnih faktora.