Radno vreme kao institut definisano je Zakonom o radu. Ono se definiše kao vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju.
Uobičajeno trajanje radnog vremena, prema Zakonu o radu podrazumeva dnevno osmočasovno radno vreme, odnosno 40 radnih sati nedeljnotokom pet radnih dana. Ovakav aranžman organizacije rada naziva se puno radno vreme. Međutim, od ovog pravila koje je postavljeno zakonskim tekstom postoje određeni izuzeci.
Šta podrazumeva prekovremeni rad?
Jedan od tih izuzetaka jeste institut prekovremenog rada. Prekovremeni rad podrazumeva da zaposleni mora duže od predviđenog osmočasovnog radnog vremena biti poslodavcu na raspolaganju u slučaju opravdanih okolnosti.
U tom smislu, na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u sledećim slučajevima:
1. u slučaju više sile,
2. iznenadnog povećanja obima posla i
3. u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran.
Važno je naglasiti da prekovremeni rad mora biti vremenski ograničen i na dnevnom i na nedeljnom nivou. U skladu sa tim, prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno. Dakle, ukupno trajanje radnog vremena tokom radne nedelje ne može biti duže od 48 sati uključujući prekovremeni rad.Kada je reč o dnevnom ograničenju – zaposleni ne možeraditi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad.
Pored vremenskog, ograničenja se odnose i na posebne kategorije zaposlenih.
Te kategorije su:
1. zaposleno lice mlađe od 18 godina kojem je apsolutno zabranjen prekovremeni rad i
2. zaposlena za vreme trudnoće i zaposlena koja doji dete. U ovim okolnostima zaposlena ne može raditi prekovremeno ako bi takav rad bio štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa.
Dodatno, zabrana prekovremenog rada se odnosi i na zaposlene koji rade na poslovima sa povećanim rizikom. Ovi poslovi su utvrđeni posebnim aktom ministarstva i za njih je Zakonom o radu predviđeno skraćeno radno vreme, odnosno maksimalno 30 radnih sati nedeljno. To su naročito teški, naporni i za zdravlje štetni poslovi, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog.
Koja prava ima zaposleni za prekovremeni rad?
Za svaki prekovremeni rad, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu koja se utvrđuje ugovorom o radu ili opštim aktom kod poslodavca. Ovaj iznos ne sme biti manji od zakonskog minimuma koji predviđa uvećanje zarade za prekovremeni rad tako što se na osnovicu dodaje još 26% iznosa osnovice. Odnosno, na praktičnom primeru, to znači da ukoliko zarada za radni sat iznosi 100 dinara, zaposlenom po osnovu uvećanja za prekovremeni rad pripada još 26 dinara za taj sat, odnosno ukupno 126 dinara.
U praksi se neretko događa da zaposleni ne može da dokaže da je obavljao prekovremeni rad. Ovo je čest slučaj ukoliko je nalog poslodavca bio usmeni i stoga, ne postoji pisani trag. Međutim, poslodavac nije u obavezi da pismeno zahteva od zaposlenog da obavlja prekovremeni rad. Tada, na zaposlenom je da dokaže da tokom prekovremenog rada nije samoinicijativno obavljao radne zadatke i da je u pitanju bilo redovno poslovanje kod poslodavca usled jednog od zakonom predviđenih uslova za opravdani prekovremeni rad.