PREDLAGANJE PLANA REORGANIZACIJE U LOŠOJ VERI

U domaćoj praksi, ali i u uporednom pravu često se dešava da se institut plana reorganizacije zloupotrebljava. Primera radi, plan reorganizacije se predlaže samo da bi se ishodovao period moratorijuma, odnosno zabrane izvršenja na imovini stečajnog dužnika, predlaže se više uzastopnih planova reorganizacije za istog stečajnog dužnika, ne postoje realni uslovi za sprovođenje reorganizacije.

Reorganizacija dolazi u obzir samo kod privrednih subjekata kod kojih postoje realne šanse za realizaciju plana. Ovaj institut, sa jedne strane, daje mogućnosti za novi početak stečajnom dužniku, ali, sa druge strane, ona može imati negativan uticaj na privredne tokove, jer štiti ona društva koja proizvode gubitke i time se nanosi šteta zdravim društvima. Reorganizacija time znatno utiče na konkurenciju na tržištu, s obzirom da pogoduje društvima koja negativno posluju. Osim toga, kada jedan privredni subjekt ishoduje oprost dela dugova kroz reorganizaciju i ostala privredna društva će želeti da pokušaju isto, što za efekat može imati opštu nemogućnost da se ispunjavaju obaveze. Imajući to u vidu, treba voditi računa o određenim moralnim minimumima u stečajnoj reorganizaciji. Taj minimum predstavlja postupanje u dobroj veri, odnosno u skladu sa načelom savesnosti i poštenja.

Najpre, u radu smo opisali neke slučajeve za koje smatramo da predstavljaju nesavesno postupanje u domaćoj praksi.

SRBIJA

1) klase poverilaca

Stečajnim zakonodavstvom je propisano načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti koje se definiše kao jednak tretman i ravnopravan položaj poverilaca istog isplatnog reda, odnosno iste klase u postupku reorganizacije. Smatramo da ovo načelo treba tumačiti na nešto širi način nego što bi ukazivalo čisto jezičko tumačenje. Naime, dovođenjem ovog načela u vezu sa načelom savesnosti i poštenja, može se analizirati dopuštenost razlikovanja između samih klasa. Recimo, ako bi predlagač plana razdvojio više klasa neobezbeđih poverilaca kod kojih bi za dobavljače jedne vrste sirovine predvideo stepen namirenja od 70%, a za druge vrste sirovina 30%, smatramo da bi i pored izglasavanja takvog plana od strane poverilaca bilo mesta argumentaciji da postoji nesavesno postupanje.

Razlikovanje u tretmanu klasa poverilaca ne bi trebalo da bude potpuno proizvoljno, već mora biti argumentovano i opravdano. Razlike u tretmanu klasa poverilaca treba da budu pravične i potrebne za sprovođenje promena u poslovanju stečajnog dužnika

2) Izvodljivost plana

Kod izvodljivosti plana reorganizacije, radi se o važnom preduslovu na kome se i zasniva celokupan plan, pa je neophodno na siguran način utvrditi da će predložene promene dovesti do realizacije plana. Sudovi se u domaćoj praksi uglavnom zadovoljavaju postojanjem izjave revizora da je plan izvodljiv, pa je čak prihvatljivo i tzv. mišljenje sa rezervom.

Međutim, smatramo da je neophodno proveriti od strane suda bar minimalne uslove za ostvarenje reorganizacije, npr. ako predlagač navodi da će otplatiti dugove poveriocima kroz profit koji bi bio generisan distribucijom neke robe na tržištu Republike Srbije, potrebno je proveriti da li predlagač uopšte ima zaključen ugovor o distribuciji.

3) Problem uzastopnih reorganizacija

U ovom slučaju zastupamo stav da nije moguće nakon postojanja jednog potvrđenog plana reorganizacije koji se nije realizovao, ponovo nakon otvorenog postupka stečaja predlagati novi plan reorganizacije.

Takođe, mišljenja smo da i tokom sprovođenja reorganizacije inicijalnog plana ne bi trebalo dozvoliti subjektu reorganizacije da predlaže pokretanje stečajnog postupka u skladu sa novim predlogom plana reorganizacije.

Kod subjekta reorganizacije koji predlaže više planova očigledno postoji loša procena u pogledu mogućnosti realizacije inicijalnog plana ili je reč o nameri da se poverioci izigraju.

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

Pored analize nesavesnog postupanja u domaćem pravu, u radu smo dali prikaz nekih tipičnih slučajeva kod kojih je u uporednom pravu, u SAD zauzet stav da je reč o nesavesnom postupanju, odnosno postupanje u lošoj veri prilikom predlaganja plana reorganizacije.

Takvi slučajevi su recimo:

1. „sindrom novog dužnika“ kada nije ispunjen uslov postojanja privrednog subjekta čiju aktivnost bi trebalo sačuvati, već dužnik pokušava da organizuje novi poslovni poduhvat
2. kada se plan predlaže bez stvarne osnove za reorganizaciju, dužnik ne obavlja delatnost ili su poslovne aktivnosti dužnika svedene na tako nizak nivo da je realnije očekivati sprovođenje bankrotstva umesto reorganizacije
3. nema stvarnu nameru da sprovede reorganizaciju, već želi da „izađe“ iz konkretnih ugovora koji su nepovoljni po dužnika.
   U SAD sudovi često primenjuju objektivno-subjektivni test u pogledu pitanja da li je plan predložen u dobroj veri, gde se najpre analizira:

• da li predloženi plan ispunjava proklamovane ciljeve reorganizacije i da li postoje realne šanse za realizaciju plana (objektivni)

• spreči predlagača da zloupotrebi institut reorganizacije i izigra poverioce (subjektivni)

ZAKLJUČAK

Reorganizacija, sa jedne strane, daje mogućnosti za novi početak stečajnom dužniku, ali, sa druge strane, ona može imati negativan uticaj na privredne tokove, jer štiti ona društva koja proizvode gubitke i time se nanosi šteta zdravim društvima.

Reorganizacija time znatno utiče na konkurenciju na tržištu, s’obzirom da pogoduje društvima koja negativno posluju. Imajući to u vidu, treba voditi računa o određenim moralnim minimumima u stečajnoj reorganizaciji. Taj minimum predstavlja postupanje u dobroj veri, odnosno u skladu sa načelom savesnosti i poštenja.

Navedeno ukazuje na potrebu za obazrivijim postupanjem pri potvrđivanju planova, na aktivniju ulogu suda pri analiziranju predloženih planova, na odgovornije postupanje stečajnih upravnika i revizora kada daju ocenu o izvodljivosti predloženog plana.

Ivan Todorovic